Надежда Петровић, академска сликaрка, хуманисткиња, једна од основача Кола српских сестара.
Ова друштвена радница и ратна болничрка рођена је у Чачку 11. октобра 1873. године у породици ителектуалаца у којој је уметност имала значајну вредност. Отац Димитрије - Мита Петровић био је изузетан историчар, наставник цртања и начелник пореске управе, а мајка Милева, врло образована жена, учитељица, родом из Титела чије је ујак био Светозар Милетић, борац за национална права Срба у Аустроугарској монархији. Ови угледни људи су код својих деветоро деце, од којих је Надежда била најстарија, неговали самосталност и индивидуалност што је у то време била реткост. Надеждине две сестре су се такође бавиле сликарством, а брат Растко Петровић је познати књижевник.
У Београду је Надежда завршила Вишу женску школу, а усавршавање у цртању је наставила код Ђорђа Крстића. Пет година касније је уписала цртачку школу Кирила Кутлика, а потом наставила студије сликарства у Минхену. Током четворогодишњег боравка у Минхену научила је немачки, руски и француски језик. Дружила се са Мирославом Краљевићем, Иваном Мештровићем, Рихардом Јакопичем, Иваном Грохотом... Након четири године, Надежда прекида студије и враћа се у Београд јер јој Министарство просвете укида стипендију. По повратку из Минхена сликајући у Топчидеру у друштву Делфе Иванић, а у времену страдања српског становништва захваћеног новим таласом рата, родила се идеја о основању добротворног женског друштва које би пружало помоћ унесрећима и прогнанима у Старој Србији. Сазван је иницијални састанак у кући Мите Петровића на коме су Иван Иванић, Делфин супруг заједнички сачинили правила друштва као родољубивог, хуманог и културног друштво које ће имати одборе у свим већим местима у Краљевине Србије. Бранислав Нушић је именовао организацију Коло српских сестара у Београду у августу 1903. године у сали " Коларца" где је одржана оснивачка скупштина. За прву председницу је изабрана Новосађанка, Савка Суботић, супруга др Јована Суботића, а Надежда Петровић је изабрана за првог секретара.
Сликарство је било једно од главних разлога због којег се Надежда одрекла личног живота. По повратку у Србију, будила је међу људима националну свест одржавајући зборове, митинге и бавећи се хуманитарним радом. У току бурних политичких превирања и личног ангажовања, у једном обраћању својим колегама Мештовићу и Јакопичу пише, да не стиже да слика због друштвеног ангажовања. Међутим, њена природа уметничког ствараоца није дозволила да не остану кичицом забележена платна са београдским призорима, сеоским пејзажима. Слике настале у том периоду су: "Сељанке из Шумадије", "Девојчице из Сићева", "Надеждина мајка", "Портрет сестре Анђе", "Скдарлија", "Жена са сунцобраном"... Одлазећи на изложбу Анрија Матиса 1909. године у Берлину, у Надежди се поново буди искра за колоритом и она одлази у Париз на додатно школовање где са прекидима борави од 1910. до 1912. године и вредно ради у атељеу Ивана Мештовића, обилазећи изложбе и упознајући се са важним делима импресиониста. Лично упознаје и Родена, а славни вајар је одабирао њене радове које ће је представити на Јесењем салону где с нашла у друштву Матиса, Бонара, Кандинског, Вијара. Под утиском свега доживљеног, њено стваралаштво се мења, а сликарска дела достижу пуну зрелост. Тада настају чувена дела "Фасаде цРкве Норт Дам", "Норт Дам", "Мост на Сени", "Јесен у Булоњској шуми", "Плажа у Бретањи", "Косидба" , "Краљевић Марко", "Коњаник", "Косовски божури", "Чобанин", портрер Ксеније Атанасијевић...
Када је у питању ова наша сликарка морамо напоменути да се 1904. године ангажује у домовини око 1. југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе (Друштва српских уметника) и Прве југословенске уметничке колоније. Следе значајне самосталне изложбе у Љубљани и у Паризу, потом у Риму 1910. године и поново у Паризу, на поменутој изложби на Јесењем салону. На 4. југословенској изложби у Београду 1912. године од стране домаће критике Надежда је оцењена као лош сликар јер је њена уметност била многима страна и несхватљива. Иновативну, талентовану и генијално посвећену, претечу модернизма у Србији, критичари, поникли у малограђанској средини, нити су разумели, нити јој били благонаклони. Надежда је раскинула са трдиционалном историјском композицијом. као што су то урадили импресионисти, прекинула је са улепшавањем света, сликајући земљу и народе онакве какви су били. Увела је слободан модеран израз у еманциповане теме. После експеримента са импресионизмом, кренула је ка изразитој, жустрој експресији и колоризму. Њен аутохтони стил не можемо назвати неким категоризованим именом јер Надеждин рад је остао јединствена и оригиналана творена, те постала мајка српског сликаског модернизма.
Надежда је уметнички израз фотографијом развијала паралелно са сликарским изразом. Важно је истаћи да је она прва жена ратни фотограф. Упркос примату документарног схватања ратне фотографије, она својим фотографским делима даје превасходно уметнички израз док је на нашим просторима још увек општеприхваћен став да се фотографија занатски чин. На просторима тадашње Србије, статус ратног сликара и фотогрфа установљен је за време Првог светског рата. Надежда Петровић се определила за уметничку интерпретацију рата, често импресиониатичку јер је умела да ухвати слику објеката у тренутку. Хронотип њених фотографија из периода рата су предели које одражавају емотиван однос према природи истичући причу о непролазности живота. Запажа се улога Недеждиних фотографије као визуелна подлога појединих њених слика као и употреба истих, услед недостатка модела, представљају методичку функцију у школама сликарства.
Искреност Надежде Петровић уткана је у срж њених дела. У сликарству кроз боју, понеки дивљи потез четкицом, а на фотографији кроз рефлексију која поприма ноту револуционарног жара. Тематске целине њених дела као и сензибилитет којим одишу упућује на особу снажног личног и националног индетитета. Последње године провела је као болничарка у Балканским ратовима а умрла је од тифуса у Ваљеву 3. априла 1915. године. Ова надасве храбра и предана жена изричито је захтевала да је пошаљу на сам фронт у импровизовану болницу, где је у јеку борби, и сама исцрпљена, последњом снагом сликала шаторе ваљевске болнице. Обилазећи ваљевску болницу, војвода Живојин Мишић је скинуо медаљу за храброст са својих груди и заденуо је на Надеждину блузу. Својим умом и стваралаштвом предњачила је у времену у којем је живела, а своје име је уписала златним словима међу најистакнутијим српкињама којима је родољубље било смисао живота.
Божица Јовановић
